Борба против беле надмоћности – како се борити против бијелих националиста

Као и многи, гледао сам у ужасу и туги док су неонацисти прошли кроз Цхарлоттесвилле, Виргиниа, у августу. Отишли ​​су дани белих капуљача са отворима за очи – заменили су им бикини мушкарци у хаику панталонама са тики-бакљом. Да чују своје глупости да “Јевреји неће нас замијенити!” Је чути расну анксиозност замјене у земљи која се брзо мења, демографски и политички. Бринем се за нашу будућност, и преплашен сам за наш садашњост. Моја пра-баба је била поробљена. Велики родитељи мог оца су преживјели Холокауст. Моја мајка је прогнала Клан. Да ли ће и моја деца бити прогнана од стране тога??

“Сада је време да се удружимо и започнемо тежак рад преображаја Америке”.

Срећом, претпоставка да је расни терор и насиље иза нас је прекинут. 2017. године и даље су део америчког ткива. Сада је време да се удружимо и започнемо тежак рад преображавања Америке.

Мрачна историја ових људи кака од мушкараца који желе да сачувају јесте то да је Америка која није испунила обећање “слободе и правде за све”. Уздржавање афричког народа и страх од мијењане економије били су оно што је нашло ову земљу Унија и Конфедерација. Конфедерација је настојала да одржава ропство по сваку цену, а државе које су јој се придружиле отишле су толико далеко да се одвоје од Сједињених Држава, јер су њихова припадност расизму и подјели била јача од њихове припадности обећању о томе шта би Америка могла бити за све. Данас су торићеви Тики дошли да заштите и оживљавају наслеђе ропства и сегрегације, подјеле и сукоба.

слика

Жене протестују против бијелог национализма у Филаделфији, август 2017
БАСТИААН СЛАББЕРС / НУРПХОТО / СИПА / НЕВСЦОМ,

Да ли је ово стварно због анксиозности белих радничких класа које је пренела економија, видели бисмо стотине хиљада незадовољних белаца који марширирају на државним капитолама и Белој кући, захтевајући од државних законодавстава и Конгреса да усвоје нове политике које подстичу Американце који остаје један план који даје приоритет профиту над људима. Они би стајали, не са торијевима и пиштољем Тики, већ умјесто рукама спајаних са милионима Американаца који такође остану иза Америчког сна: жене, људи боје, ЛГБТ људи, имигранти, муслимани и особе са инвалидитетом.

Међутим, убиство 32-годишње Хеатхер Хеиер и брутално премлаћивање 20-годишње ДеАндре Харрис од стране белих супремациста говоре веома другачију причу. За неке, игнорисање група мржње и мржње чини се најбољим начином да их победи. Ипак, шта се догађа када игноришемо подршку за такво насиље на највишим нивоима наше владе? Иако беле националистичке групе могу представљати додатни елемент у нашем друштву, подршка за њих од стране предсједника и неких чланова његове управе даје им платформу, легитимитет и заштиту. Заштита реликвија прошлости као начин очувања противречности америчке културе је једна ствар. Заштита и подржавање идеала иза Конфедерације у нашој влади иу нашим заједницама је још једна ствар у потпуности. Нажалост, неки од наших доносилаца одлука живе споменици вриједностима које припадају музејима, а не у нашој Бијелој кући.

Више од конфедерских застава и статуа, ови су битци о будућности наше нације. Ради се о законима који ће владати нашом земљом. Они су о томе како идентификујемо проблеме са којима се наша земља суочава, и решења која ми усвајамо да би их решили. Они су о томе ко је Американац, и ако хоћемо, у ствари, коначно постати земља слободног и дом храброг. Америка свакако може имати користи од неке храбрости.

Мало је свакодневних грађана у Немачкој озбиљно схватило успон Хитлера у 1920-их и 1930-их. Многи су игнорисали или чак подржали његову растућу моћ и његову проблематичну агенду све док није стекла пару и, што је још важније, стекла власт државе како би га спровела. Хитлерова визија, у комбинацији са легитимитетом владе, убила је 6 милиона јеврејских људи и скоро 13 милиона других људи који су се сматрали непожељним и криви за проблеме са којима се суочава Немачка: особе са инвалидитетом; Совјетски, пољски и Роми (Цигани); ЛГБТ особе; Јеховини сведоци; и људи који су били или су претходно били затворени.

Историјски гледано, беле националистичке групе у Сједињеним Државама су пренеле сличну стратегију расног насиља и расног терора, посебно када се суочавају са променљивим социјалним условима. У току Покрета за грађанска права, Ку Клук Клан и друге беле супремацистичке групе прошли су кроз заједнице у којима су се црни људи усудили да се региструју за гласање. У ноћи, кланови би бацали ватру на прозоре домова организатора цивилних права. Они су бомбардовали цркве које су подржале покрет, укључујући, ујутро 15. септембра 1963. године, 16-ог Стреет Баптистичка црква у Бирмингхаму, Алабама, гдје су четири дјевојке – Цинтхиа Веслеи, 14; Цароле Робертсон, 14; Аддие Мае Цоллинс, 14; и Денисе МцНаир, 11 – су убијени само 11 дана након што је најављено савезно наређење које захтијева да се школски систем Алабаме интегрише. Насиље је одувек коришћено као средство за одбацивање људи од раскида беле надмоћности.

“Насиље је одувек коришћено као средство за одбацивање људи од раскидања беле надмоћности.”

Протести и контрадемонстрације у последњих неколико месеци представљају обећање Америке која још није рођена, али би могла доћи раније ако би сваки од нас поново предложио да га не узима здраво за готово. У августу, у мојој Баи Баи заједници у Калифорнији, десетине хиљада људи стајало су лицем у лице са опасним трендом који се ширио широм Америке. Моја заједница устрајала је да мрзим у облику белих националиста, а ми смо победили. У Цхарлоттесвилле; у Бостону; у Дурхаму, Северна Каролина; у Фениксу; у Сан Франциску и Беркелеи, Калифорнија, више од 2 милиона људи се колективно суочавало са белим националистичким организацијама и победило. Нисмо се окренули. Показали смо им да представљамо обећање Америке у којој сви припадају, где се бринемо једни о другима и поштујемо наше разлике, јер наше разлике нас у ствари ојачавају.

Када су маршеви завршени, наша је дужност Американаца да се и даље супротстављају бијелој надвлади гдје год се то манифестује – у нашим градским халама, на нашим радним местима, у нашим школама, у нашим местима богослужења и свакако у нашој Бијелој кући. Желим да подигнем своју дјецу у земљу која се никада неће вратити у то мрачно вријеме у нашој историји. Ако будемо успешни, овај тренутак нас позива да прочитамо између линија. Оно што је у питању је Америка која чека да се роди.

Поред сагласности Блацк Ливес Маттер, Гарза је координатор посебних пројеката у Националном савезу домаћих радника

Loading...